Višnjik
(Narodno pozorište - Velika scena)

A. P. Čehov
Višnjik

Reditelj: Aleksanda Popovski
Prevod: Kiril Karanovski
Dramaturzi: Molina Udovički, Zoran Raičević
Scenograf i kostimograf: Angelina Atlagić
Kompozitor: Kiril Zajkovski
Lektor: Ljiljana Mrkić - Popović
Koreograf: Isidora Stanišić
Organizatori: Nemanja Stojanović, Dušan Vasić

Lica:
Ranjevska, Ljubav Andrejevna - Jasna Đuričić
Gajev, Leonid Andrejević, njen brat - Goran Šušljik
Anja, njena kći - Sonja Kolačarić
Varja, njena usvojena kći - Nataša Ninković
Lopahin, Jermolaj Aleksejević- Nebojša Glogovac
Trofimov, Petar Sergejevič- Boris Isaković
Epihodov, Semjon Pantelejevič- Nenad Stojmenović
Dunjaša - Dušanka Stojanović
Šarlota - Nada Šargin
Firs - Predrag Tasovac
Premijera: nedelja 16.mart 2003.

O predstavi...
Aleksandar Popovski je duh svog vremena. Što je bilo prošlo je, i tu nema šta da se zanoveta! Što dolazi, što proroci i profeti najavljuju, otužno je i komično! Ove nestvarnosti kao da i nisu deo Čehovljevog komada. Stvarno je ono što se događa, stvarni su oni koji čine i nešto preduzimaju; ostalo je tlapnja. Čehov bez čehovštine, rezolutno, transparentno! (...)
Predstava Aleksandra Popovskog je mladalački istinoljubiva. Ne dopušta samozavaravanja kao najčešci oblik samodramatizacije različitih oblika promašenosti, osujećenosti, nemoći. Ovaj oblik nemoćnih uzleta ima svoju specifičnu retoriku i patos na koje se ova predstava obrušava. Pustite čoveka da se ispoveda, dajte mu mogućnosti da otvori dušu i već ste tu: na ivici drame, tužne i komične istovremeno, baš zato što iza te krupne rečitosti zjapi praznina, puka i pusta želja.
Muharem Pervić, Politika, Beograd, 30. mart 2003.
Nesporno je da je makedonski reditelj Aleksandar Popovski, i inače sklon eksperimentisanju, na smeo i originalan način postavio Višnjik na scenu, da je uspeo da Čehov deluje kao nov, nama do sada nepoznat dramski pisac. (...)
U svojoj inscenaciji, reditelj je izbegao gotovo sve što bi moglo da spada u pozorišni iluzionizam, u mimetsko pozorište. Umesto toga, on je maksimalno stilizovao i likove, i odnose među njima, i scenski prostor u koji su oni situirani. Od takve građe, čiju je okosnicu i dalje činila osnovna situacija iz Višnjika, reditelj je sklopio neku vrstu muzičko-dramske partiture, u kojoj su, oblikujući glavne teme iz izvorne verzije, stajali jedni pored drugih i ispovedni monolozi i gestovi sa simboličkim značenjem, pa i pesme i koreografisani pokreti. (...)
Vladimir Stamenković, Nin, Beograd, 27. mart 2003.
Najupečatljiviji utisak u predstavi Višnjik Narodnog pozorišta ostavlja njena vizuelna komponenta - zato ovaj tekst i započinjemo opisom slike. Reditelj Aleksandar Popovski i scenograf Angelina Atlagic osmislili su krajnje stilizovan scenski prostor sa nekoliko velikih portala postavljenih u perspektivi, koji imaju geometrijski izlomljene linije. Da se likovni princip predstave može odrediti kao geometrijska apstrakcija , vidi se iz još nekih rediteljskih rešenja - iz mizanscena stilizovanog na isti način i adekvatne svetlosne postavke. (...)
Glavni rediteljsko-scenografski izazov u postavci Višnjika nalazi se u prikazu samog Višnjika, prostora koji se u drami ne pojavljuje, ali oko čije se sudbine (da li će biti prodat ili će ga stari vlasnici sačuvati?) plete cela radnja. Odavno je uočeno da Višnjik ima najveću simboličku snagu u komadu, da je on izraz prošlog vremena, onog u kome se uživalo u lepim i nekorisnim stvarima (Višnjik više ne daje bogat plod, njegova jedina vrednost su prelepi beli cvetovi) i koje doživljava neizbežni poraz u sudaru s novom epohom - s tranzicijom i njenim tržišnim zahtevima.
Ivan Medenica, Vreme, Beograd, 20. mart 2003.
Domaće pozorište je najzad prihvatilo činjenicu da je muzičko nasleđe ”EKV” svojevrsno kulturno dobro. Za to je najzaslužniji makedonski muzičar Kiril Džajkovski, čija je obrada pesme Zemlja, ali i njegova muzika, zajedno sa izuzetnom scenografijom i diskretnim ali rečitim kostimima Angeline Atlagić (ravnopravnim dramskim elementom ove predstave), predstavljala uverljiv primer rediteljske inventivnosti. Priča o predstavi Višnjik počinje od takozvanih sporednih elemenata, upravo zbog toga što je reč o izuzetno sinhronizovanom udaru, svim pozorišnim elementima, na čula publike.
(...) Ideja Aleksandra Popovskog bila je kristalno jasna zahvaljujući i njenim nosiocima, vrsnim glumcima Jasni Đuričić, kao Ranjevskoj, Nebojši Glogovcu, kao Lopahinu, Nataši Ninković, kao Varji, raspoloženoj Dušanki Stojanović, kao Dunjaši, Borisu Isakoviću, Goranu Šušljiku, Nadi Šargin, šarmantnom Predragu Tasovcu, Nenadu Stojmenoviću i Sonji Kolačarić.
Željko Jovanovic, Blic, Beograd, 18. mart 2003.

Nazad