Ž.B.P.Molijer
Uobraženi Bolesnik
Reditelj: Đorde Marjanović
Scenograf: Jasna Dragović
Kostimograf: Bojana Nikitović
Kompozitor: Igor Gostuški
Dramaturg: Miloš Krečković
Lektor: Ljiljana Mrkić - Popović
Lica
Argan, uobraženi bolesnik - Boris Komnenić
Belina, Arganova druga Žena - Sena Đorović
Anželika, Arganova kći, zaljubljena u Kleanta - Zlatija
Ivanović
Lujzica, Arganova mlada kći - Zlatija Ivanović
Berald, Arganov brat - Marko Nikolić
Kleant, zaljubljen u Anđeliku - Branislav Tomašević
Gospodin Diafoarus, lekar - Branko Vidaković
Toma Diafoarus, njegov sin, Zaljubljen U Andeliku - Mihailo
Ladevac
Gospodin Pirgon, Arganov lekar - Radovan Miljanić
Gospodin Fleran, apotekar - Igor Ilić
Gospodin Bonfoa, notar - Duško Premović
Toaneta, sluškinja - Nela Mihailović
Premijera: 20.03.2003.
O predstavi...
Bolujem ja, boluješ ti, bolujemo mi, ali ne od ljubavi! i odista,
retkost je sresti čoveka koji neće prijaviti svoju bolest, muku,
nelagodnost, rastrojenost. Nešto je trulo u državi Danskoj, svejedno
da li je reč o Molijerovom ili Šekspirovom bolesniku. Nikome, ili
gotovo nikome, nije ni do čega! Navalili smo na apoteke i lečilišta,
na lekare i nadrilekare kao da smo Arganova braća, ili naslednici.
Stvarnost, pa i stvarnost naših bolesti, sve nam je dalja i odmaknutija.
Sa svih strana, novina i ekrana, zasipaju nas savetima kako da ostanemo
zdravi i čitavi u bolesnom vremenu i društvu. I ko bi više znao
i usudio se da deli i dvoji stvarne i umišljene bolesnike. Ni za
jedne, ni za druge, ni tako lekova dovoljno nema!
Reditelj Đorde Marjanović Molijerovog Uobraženog bolesnika nije
shvatio doslovno, knjiški, moralistički. Boris Komnenić ga tumači
kao "gromadno tjeleso", sebično i zapušteno, pomalo tupavo,
ali i despotoidno biće. Komnenićev Argan kao da boluje od suviška
zdravlja i ograničenog razumevanja okoline, svojih bližnjih. Obično
unjkav, Komnenićev Argan je glasan, dinamičan, zatvoren u krug samoljublja
i briga za očuvanje lične komocije, sopstvenog blagoutrobija, osobito
svog donjeg postroja.
Uvećati, naglasiti pogurati prema grotesci i lakrdiji bila je namera
reditelja i glumaca. Na tome insistira i maska Dragoljuba Jeremića
i kostim Bojane Nikitović. Učiniti frapantnim, šokantnim, dati maha
niskom, odurnom, karikaturalnom. Uostalom, stil koji stilsko dovodi
u pitanje, zarad razgrevanja grotesko-farsičnog, nije stran ni Molijerovoj
komediografiji. Muzika Igora Gostuškog kao da nastoji da ova dva
sveta, Molijerov i vidokrug reditelja Đorda Marjanovića, održi u
vezi.
Samo dalje od pouke, ilustracije i dosade. Reditelj i glumci se
poigravaju, izobličavaju, karikiraju, parodiraju, aktuelizuju, čine
sve kako bi ostvarili vidljive, opipljive, jarke, žestoke komične
efekte. Ipak ne potiru svaku dobroćudnost. U tome, uz ne malu količinu
proizvoljnosti, hotimične i iznuđene drečavosti, i uspevaju. Prevladati
apstraktno, moralističko, ovde znači istrajavati na telesnom, prenebregavati
ugodno i fino zarad ružnog, rogobatnog, nakaradnog. Presudni su
žestina, jarko, jedro, narodsko. U tome, kao i obično osobito uspeva
Nela Mihailović kao sluškinja Toaneta.
I ne samo umišljena boleština, i ljubav Anđelikina, (Zlatija Ivanović)
prema Kleantu (Branislav Tomašević) je na svoj način, tako hipetrofirana,
takođe bolesna. Sa rediteljevom namerom, dakako. Uostalom, u kući
bolesnika, manje ili više umišljenog, ništa i niko nije normalan,
to jest, svi su na izvestan način pomereni, bolesni. Možda otud
što bolesnik igru vodi! Spodoba do spodobe, sa manje ili više zdravog
razuma. Ali kako vidimo po Beraldu Marka Nikolića ni ovaj "zdravi
razum" nije više kao što nekad beše. Nikoga komedija ovog tipa
ne ostavlja nedirnutim, pa ni Beralda. O bolesti je reč, i njena
široka krila obuhvataju sve aktere komedije. Svakom liku reditelj
Đorde Marjanović i glumci dodaju zavidnu meru pomerenosti, blesavosti,
nakaznosti, komičnog prizemljenja. Ludilo se najavljuje rečima koje
u Marjanovićevoj predstavi, telo pokazuje. Pritom, bolesnici, oni
koji boluju od uobraženja, i od ljubavi kao vida retoričkog ludila,
nisu gori od onih koji im priskaču u pomoc, od iscelitelja tela
i duše.
|
Za ostalim akterima u uspostavljanju i osvajanju nisko-komičnog
stila predstave Đorda Marjanovića ne zaostaju ni Mihailo Lađevac,
(Toma), ni otac mu, lekar, Branislav Vidaković. Da, i uobražena
bolest je bolest! Bolest duha bez duhovnosti, u predstavi Đorda
Marjanovića, prevedena je u vidljive i lako prepoznatljive znake
karikirane telesnosti. Eto kako sebična, narcisoidna, obolela dušica
peva u znaku Argonove stražnjice i Kleantovog volovskog srca! Kad
se malo oštrije, i u duhu vremena stvar razmotri i sagleda, idila
i moralistika, stil i finoća, ustupaju mesto onom što se ispod stila
krije. Naravno, da to nije sve. I dalje je reč o stilu, i ma koliko
daleko išlo, do gole kože, ili stvari, teško je doći! Ovoga puta,
reč je o stilu koji razobličava ostavljajući za sobom smeh, i istinoljubive
tragobe bolesti kao ugrožene i osujećene duhovnosti.
U ostlalim ulogama: Sena Đorović, Radovan Miljanić, Igor Ilić, Duško
Premović.
Muharem Pervić, Politika, Beograd, 25. mart 2003.
Opasne igre
(...) Postavka Uobraženog bolesnika je višestruko neobičan repertoarski
potez: ako umem dobro da brojim, predstava reditelja Đorda Marjanovića
je čak deseta postavka ovog Molijerovog komada na scenama beogradskog
Narodnog pozorišta od njegovog osnivanja, a takođe i druga postavka
jedne Molijerove komedije-baleta u beogradskim pozorištima u poslednjih
mesec dana. Drugi podatak je posebno zanimljiv s obzirom na to da
je komedija-balet krajnje apartni dramski žanr - reč je o komediji
s metnutim baletskim divertismanima čija je glavna uloga bila zabava
aristokratske publike - koji, kao takav, danas deluje šarmantno
anahrono, pa se zato znatno ređe izvodi od Molijerovih "velikih
komedija", onih čija filozofska, društvena i psihološka tematika
nudi stvarni intelektualni izazov savremenom pozorištu.
Na tematskom planu, Uobraženi bolesnik malo šta nudi savremenom
teatru, jer kritika lekarskog šarlatanstva, koja je bila Molijerova
omiljena komediografska tema, nije više tako aktuelna i provokativna
kao u 17-om veku. Pošto, dakle, nije imao veliki izbor, reditelj
Đorde Marjanović je pokušao da napravi predstavu u kojoj će univerzalne
teme hipohondrije i lekarskog ošljarenja biti samo neobavezujući
povod za zabavnu scensku igru.
U ostvarivanju ove namere, reditelj se trudio da komički efekat
približi savremenom (prevashodno mladom) gledaocu, čiji se ukus
gradio na različitim oblicima popularne zabave (filmske slepstik-komedije,
televizijske serije, strip i sl.). Tako se dobila predstava koja
se odlikuje svesnim komičkim hipertrofiranjem, u kojoj su svi likovi
redukovani na krajnje groteskne karikature. Ovakva scenska stilizacija
imala je puno utemeljenje u neobuzdano maštovitim kostimima Bojane
Nikitović, a njen finalni rezultat zavisio je od komičarskog šarma
i lakoće svakog pojedinačnog glumca (ulogu hipohondra Argana igrao
je Boris Komnenić). (...)
Ivan Medenica, Vreme, Beograd, 27. mart 2003.
Nagrade
“Dani komedije u Jagodini”: boris Komnenić dobitnik nagrade “Zlatni
ćuran“ i Zlatija Ivanović dobitnik nagrade za najboljeg mladog glumca
Boris Komnenić dobitnik godišnje nagrade Narodnog pozorišta za ulogu
Argana u predstavi "Uobraženi bolesnik" Ž.B.P. Molijera,
u režiji Đorda Marjanovića.
Gostovanja
Kostolac, Jagodina (festival ”Dani komedije”, Paraćin, Kruševac,
Pančevo, Požarevac, Valjevo, Sombor - ”Pozorišni maraton”, Vršac
(Festival "Vršacka pozorišna jesen - klasika i nova klasika")
Bugarska, Plovdiv (međunarodni Festival ”Teatar na raskršcu”), 21.
septembra 2004.
Posećenost
Na kraju prošle sezone odigrano je 34 predstave pred oko 10 000
gledalaca.
|
