Neprijatelj naroda
(Narodno pozorište - Velika scena)

Henrik Ibsen
Neprijatelj Naroda

Reditelj i scenograf: Boro Drašković
Kostimograf: Bojana Nikitović
Kompozitor: Ksenija Zečević
Prevodilac: Stevan Predić
Autori adaptacije: Maja i Boro Drašković
Lektor: Sanja Živanović
Scenski pokret: Tanja Popović
Producent: Borislav Balać
Organizator: Branislav Stevanović

Lica:
Doktor Stokman, banjski lekar - Mihailo Janketić
Katarina Stokman, njegova supruga - Aleksandra Nikolić
Petra, njihova kći, učiteljica - Nada Šargin
Ajlif, njegov 13-ogodišnji sin - Nikola Nikolić
Morten, njihov 10-ogodišnji sin - Miloš Miketić
Peter Stokman, stariji brat doktora, predsednik Opštine - Tanasije Uzunović
Morten Kil, sopstvenik fabrika za preradu kože - Branislav Jerinić
Holstad, urednik Narodnog glasnika - Milenko Zablaćanski
Biling, novinar Narodnog glasnika - Mihajlo Lađevać
Aslaksen, vlasnik štamparije - Predrag Tasovac
Horaster, kapetan duge plovidbe - Lepomir Ivković
Vlasnik kuće u kojoj stanuju Stokmanovi - Mida Stevanović
Trgovac Vik - Srba Milin
Pijanac - Igor Damjanović
Građanin - Stanko Bogojević
Eversen - Rade Brzaković
Radnik - Miodrag Rakočević
Glamstad - Marko Stanić
Kućevlasnik - Dragan Vučelić
Devojka - Jasmina Živanović
Žena - Ljiljana Cincar Danilović
Trubač - Anton Ostrugnaj
Statisti - Jovo Bosnić, Nataša Jovićević, Danko Popović, Jelena Antonić, Nenad Andrić, Bojana Andrić,Srdan Miletić, Milena Đordević

O predstavi
(...) Na belo crnoj litografiji edvarda munka iz 1897. Godine vidimo ibsenovu glavu. Ima visoko i široko celo. Tanke usne su zatvorene, jednim okom žmiri, drugim posmatra gledaoca portreta pronicljivim, gotovo fizički i dodirljivo prodornim pogledom, raščupanih belih bakenbarda i kose. Ta ogromna bela glava osvetljena je zracima sa svetionika. Velike ibsenovske opozicije mogu se pročitati i na tim portretima: na fotografiji starijeg gospodina okrenutog ledima, koji ide pustom ulicom i na fotografiji s tom ogromnom glavom proroka u svetlosti svetionika. (...)
Jan kot
Ti najusamljeniji, ti koji si po strani kako su te sustigli na tvojoj slavi. Koliko vremena je prošlo kako su temeljito bili protiv tebe, a sad se s tobom ophode kao sa sebi ravnim. I tvoje reći nose sa sobom u kavezima svoje sujete i pokazuju ih na trgovima i razdražuju ih malo iz svoje bezbednosti. Sve tvoje strašne grabljivice ja sam te čitao tek onda kad su provalile iz mene i napale me u mojoj pustinji, očajnice. Očajne kao što si ti sam bio na kraju, ti, čija je putanja pogrešno ucrtana na svim kartama. Kao naprslina ona ide kroz nebesa, ta beznadežna hiperbola tvoga puta koja se samo jednom savija ka nama i udafljava se prepuna užasa. Šta je tebi bilo stalo do toga da li će nekoga obuzeti vrtoglavica, a nekoga ludilo, i da li su mrtvaci živi, a živi prividno mrtvi: šta je tebi bilo stalo do toga? Sve je to bilo toliko prirodno za tebe; ti si kroz to prolazio kao što se prolazi kroz predsoblje, i nisi se zadržavao. Ali onda si boravio i bio si pognut gde naše zbivanje ključa i taloži se i menja boju; unutra. Više unutra no onde gde je ikad neko bio; jedna vrata su se naglo otvorila pred tobom, i našao si se pred retortama u odsjaju vatre. Onde gde nikad nikog nisi poveo sa sobom, nepoverljivi, onde si doneo ogromnu odluku da to sićušno, što si ti sam najpre opažao kroz sočiva, sasvim sam odmah toliko uveličaš da bude pred hiljadama, džinovsko, pred svima. Nastalo je tvoje pozorište. Nisi mogao sačekati da ovaj gotovo bespovratni život, koji su stoleća saželi u kapi, pronadu druge umetnosti i postepeno ga učine vidljivim za pojedince, koji se malo - pomalo okupljaju do uvidalja i najzad zahtevaju da u paraboli koju im nudi pred ljima raskrivena scena zajednički vide potvrdene uzvišene glasove nisi to mogao sačekati, morao si ono jedva merljivo: osećanje koje se popelo za pola stepena, ispadni ugao jedne gotovo ničim neopterećene volje, koji si očitavao iz neposredne blizine, laku zamućenost u jednoj kapi čežnje i ništavnu promenu boje u jednom atomu poverenja: to si morao utvrdivati i zadržaati; jer u takvim procesima se sad nalazio život, naš život, koji je uklizio u nas, koje se povukao unutra, toliko duboko da je jedva još vilo nagadanja o tome. Onakav kakav si bio, usmeren na pokazivanje, bezvremeno tragičan pesnik, morao si taj kapilar jednim udarom preobratiti u najubedljivije pokrete, u najprisutnije stvari. Tada si prišao besprimernoj silovitosti svoga dela, koje je sve nestrpljivije, sve očajnije tražilo medu vidljivim ekvivalente za ono što je unutra videno. Bio je tu jedan kunić, jedno potkrovlje, jedna dvorana po kojoj neko ide gore - dole: bilo je zvečkanja stakla u susednoj sobi, požar pred prozorima, bilo je sunce. Bile su crkva i stenovita dolina koja je ličila na crkvu. Ali to nije bilo dovoljno: najzad su morali biti unete i kule i čitave planine; i usevi, koji pokopavaju predele, zasuli su pozornicu, pretrpanu opipljivim predmetima, radi neshvatljivoga. I onda nisi niše mogao. Dva kraja koja si povio odskočiše i rastaviše se; tvoja sumanuta snaga iskočila je iz tog elastičnog štapa i tvog dela kao da nije bilo. Ko bi inače pojmio da na kraju nisi više hteo da se skloniš sa prozora, svojevoglav kakav si uvek bio. Hteo si da gledaš prolaznike; jer ti je došla misao da se jednog dana može nešto načiniti od njih, ako se čovek odluči da počne. (..)
R.m.rilke
Sledeći ovu skiču komada koje je napisao ibsen, radi ilustracije njegove teze da je stvarno ropstvo danas robovanje idealima dobra, može se desiti da čitaoci koji su proučavali ibsena preko idealističkih predstava, mogu da se začude kako sam mogao da izopačim reći jednog velikog pesnika.naravno, ja znam da mnogi od onih koji su izuzetno fascinirani poezijom tih komada vapijiu za bilo kakvim objašnjenjima datim kroz usta gospode alving, relinga i ostalih. Nijedan veliki pisac ne koristi svoje umeće kako bi sakrsakrio smisao. (..) Ibsenov napad na moralnost je simptom osvešćivanja religije, a ne njenog umiranja. On je na strani proroka koji žrtvuje sebe pokazujući da se duh ili volja čoveka parmanentno obogaćuje idealima, i stoga nepromišljeni konformizam prouzrokuje ne manje tragične posledice od onih koje uzrokuje nepromišljeno povredivanje istih. Glavni efekat njegovih dela je pred publikom održati značaj spremnosti na čin amoralnosti.(..) Ovde moram da napustim temu, samo podsećajući one koji misle da sam zaboravio da svedem ibsenizam na formulul za anjih, da je suština svega da formula ne postoji.
Džordž bernard šo
(..) Priznajem da je formula kao što je "moderan život - bolest" gotovo bez ikakvog smisla. Ibsen je koristi dramski. On je stavlja u pokret. U " neprijatelju naroda" u ii čin, holstad objašnjava da močvara nakojoj je izgraden grad, nije fizička nego moralna. U iii činu, stokman shvata da je "celina našeg društvenog života ono što moramo da očistimo i dezinfikujemo". Ta ideja dobija pokretačku snagu i ima, sama po sebi, klimaks zajedno sa ostatkom radnje komada u iv činu.(..) Kad skrećem vašu pažnju sa samih ideja na to kako ih ibsen koristi, ja time ne mislim da ibsen nije shvatio ideje ozbiljno, već da njegova ozbiljnost u odnosu na njih i snage samih ideja, bivaju vidljive više na način na koji ih on tera da deluju, no u bilo cenu što on ekspličitno kaže. Njegova kritika života data je manje u opštim formulacijama no u ironičnom suprostavljanju činjenica. često je bilo pokazivano da ibsen prepliće i zapliće svoje materijale. Njegovi dijalozi su čiste implikacije, unakrsno pozivanjae na nešto. To je njegova formula i njegov metod.bitno je da u tome ne vidimo sistem besmislenih teatarskih trikova, već izuzetno spretan izraz ibsenove svesti.(..) Ova kritika živora stavlja ibsena, ne u nebitne tradicije problemskog komada, već u samo srce naših savremenih diskusija u nama samima. On je jedan od velikih modernih pisaca. Kao većina drugih, on je prikazao moderan život u obliku bajke, parabole, mita; i kad jednom shvatite da je njegov medij teatar, a ne knjiga, neće vam se njegove bajke činiti inferiornijim od onih drugih majstora. Ibsen je pesnik.(..)
Erik bentli
Ibsen je, poput vagnera i manea, ispaštao od svojih komentatora i sada je spreman da bude ispitan i da pruži uživanje zbog onoga što je zapravo i bio, naime prvorazredni dramatičarski kalfa, možda i najbolji koji je ikada živeo. Pre 20 godina on je opevavan i proklinjan kao bilo šta i sve ostalo: simbolista, prorok, vidovit, nekromaničar, tvorac zagonetki, huškač, jevtini pisac, pornograf, prelac tankih ništarija. Budale su ga branile; on je skoro mogao da se uguši i da bude uklonjen u magli koještarija. Ne znam ni za jedan siguran lek od svih jada ovog sveta, socijalnih, političkih ili estetskih, koji njemu nisu bili pripisivani, pročitani u njemu, nasilno ubačeni u njegov prtljag. Ne znam ni za jedan zločin protiv vrlina, poretka i otkrovenje boga za koje on nije bio optuživan. Proizvod tog podmetanja i dranja je legenda o ibsenu, bajna slika o bajnom čudovištu, koje je pola niče i pola dr. Frenk krejn, koji posipa svet skandaloznim otrcanim frazama sa osmatračnice na promrzlom severu.(..) Ibsenova glavna sfera interesovanja od početka do kraja karijere dramskog pisca nije bilo širenje etičkih ideja već rešenje estetskih problema. Ukratko, on nije bio propopvednik, već umetnik, i to ne umetnik - sanjar popularnih legendi, već budan i kompetentan umetnik cinjenica, usredsreden na tehničke teškoće svog posla. On je mnogo više razmišljao o pitanjima praktične dramaturgije (da svoje likove dovede na pozornicu i odvede sa nje, da gradi klimakse, da izračuna efekte) no što je to ikada činio u odnosu na osmišljavanje sadržine svojih drama. Skoro svaka ideja je bila dobra, samo ukoliko bi ona mogla da se pretvori u konflikt i ukoliko bi konflikt mogao dabude obraden pošteno i efektno. čitajte njegova pisma i vi ćete videti da je on izuzetno obuzet, od samog početka, tehničkim teškoćama i svrsishodnostima - i nikada ne pominjući moral, lekcije, simbole i tome slične stvari.(..)
H.l. Menken
Henrik ibsen je svoj život i talenat posvetio dramskoj umetnosti i stekao je medunarodnu slavu kao najveći i najuticajniji dramski pisac svog doba. Bio je svestan svog umetničkog doprinosa kojim je norvešku locirao na kulturnoj mapi evrope.(..) Tokom dugog niza teških godina suočavao se sa ogorčenim protivnicima. Ipak na kraju je prijumfovao nad konzervativizmom i estetskim predrasudama tadašnjih kritičara i publike. On je najzaslužniji što je pozorišna umetnost dobila novu vitalnost uvodenjem etičke težine, psihološke dubine i društvenog značaja što je evropskoj gradanskoj drami nedostajalo još od doba šekspira. Tako je ibsen dao veliki doprinos evropskoj drami, uz vitalnost i umetnički kvalitet ravan grčkim tragedijama. (..) U ibsenovoj biografiji nema grandioznih i monumentalnih epizoda. Njegov umetnički život može se sagledati dao izuzetno duga i teška borba na putu ka slavi i pobedi, trnovit put od siromaštva do medunarodnog priznanja. Proveo je čitavih 27 godina u inostranstvu, u italiji i nemačkoj. Svoju domovinu napustio je u trideset šestoj godini. Tek sa šezdeset tri godine se vratio kući u kristijaniju (današnji oslo) gde je 1906. Okoncao svoj život, u sedamdeset osmoj godini.(..) Tokom poslednjih 15 godina stvaranja, ibsen je usavršio vladanje dijalektikom i izražen smisao za dramsko izražavanje, gde se prepliću realizam, simbolizam i psihološko poniranje. Baš ova faza njegovog opusa zaslužna je za to što je, nanje ili više opravdano, nazivan frojdom u oblasti drame. U svakom slučaju, frojd i mnogi drugi psiholozi su upotrebili portrete ibsenovih likova kao osnovu za analizu karaktera ili čak i kao ilustraciju sopstvenih teorija.(..) Analiziranje ibsena kao psihologa može prerano da zaseni druge podjednako značajne aspekte njegove umetnosti. Njegovo poimanje ljudske sudbine potiče sa angažovanog društvenog i konceptualnog stanovišta.(..) Ibsen je najbolje opisao sopstveni pristup drami. Već 1857. U jednoj pozorišnoj kritici on kaže: " ne paradira pred nama svesno sukobljavanje ideja, niti je to situacija iz realnog života. Ono što vidimo su sukobi medu ljudima i u njihovom korenu nalaze se sukobljene ideje - poraz ili pobeda."(..) Fokusirani reflektori ibsenovih komada osvetlili su ono što je do tada bilo jedva vidljivo. On je narušio spokoj buržoaskog života time što ih je podsetio da su se do svojih položaja i društvene moći uspeli nakon što su ovladali potpuno različitim idealima od ideala mira, reda i stabilnosti. Buržoazija je sama napustila sopstveni moto"sloboda, jednakost, bratstvo" a naročito nakon revolucionarne 1848. Godine, oni postaju branioci statusa kvo. Svakako da je unutar njihove klase postojala liberalna opozicija i ibsen otvoreno spaja te ljude (..) On je smatrao ovaj pokret autentičnim "evropejskim" stanovištem. Već 1870. Ibsen piše danskom kritičaru georgu brandesu da je neophodan povratak idejama francuske revolucije, sloboda, jednakost i bratstvo. Da bi te reći ostale savremene treba im dati novi značaj, tvrdio je (..) Ibsenova nezavisna pozicija u onome što je on nazvao "velikom, slobodnom, kulturološkom prilikom " omogucila mu je širi uvid sa distance, kao i slobodu. U isto vreme, ono norveško naslede u njemu stvorilo je težnju ka slobodnijem i srećnijem životu. To je želja za suncem u grobu piščevog poetskog sveta. On nikada nije negirao svoj naglašeno norveški duh. Pred kraj života poverio se jednom nemačkom prijatelju: " onaj ko želi mene da razume, mora poznavati norvešku. čudesna, ali okrutna, priroda koja okružuje ljude tamo gore na severu, taj usamljeni, zatvoreni život - imanja su kilometrima medusobno udaljena - prisiljava ih na ravnodušnost prema drugima, na bavljenje sobom. Zato su norvežani introspektivni i ozbiljni, oni promišljaju, sumnjaju i često gube veru. Tamo duge, mračne zime dolaze sa gustim maglama koje obmotavaju kuće - kako je jaka njihova čežnja za suncem!"
Prof. Bjorn Hemer

Nazad