Idiot
(Narodno pozorište - Velika scena)

Fjodor Mihajlovič Dostojevski
Idiot

Preveo: Jovan Maksimović
Dramatizacija i režija: Stevo Žigon
Scenograf: Boris Maksimović
Kostimograf: Božana Jovanović
Izbor muzike: Petar Antonović
Lektor: Dr Ljiljana Mrkić - Popović

Lica:
Miškin Lav Nikolajevič, Knez - Nebojša Dugalić
Nastasja Filipovna - Ivana Žigon
Rogožin Parten Semjonovič - Tihomir Arsić
Tocki Atanasij Ivanovič - Dušan Jakšić
Jepancin Ivan Fjodorović - Mida Stevanović
Lizaveta Prokofjevna, njegova supruga - Slavka Jerinić
Njegove ćerke:
Aglaja - Daniela Kuzmanović - Pavlović
Aleksandra - Lidija Pletl
Adelaida - Sonja Neimarević
Ivolgin Gavrilo Ardalionovič - Boris Pingović
Ivolgin Ardalion Aleksandrovič, njegov otac - Bogdan Mihajlović
Nina Aleksandrovna, njegova mati - Ljiljana Kontić
Varvara njegova sestra - Ana Komanin
Lebedev - Marko Nikolić
Ferdišcenko - Gojko Baletić
Pticin - Boško Puletić
Ipolit - Sergej Trifunović*
Darja Aleksejevna - Ljiljana Gazdić
Radomski Evgenije Pavlovič - Aleksandar Matić
Paša, sobarica Nastasje Filipovne - Kosovka Jovanović**
Kaca - Tatjana Đurdević**
Keler Dimitrije Ilić
Lakej, kod Jepancinih - Rade Popović
Ivan Petrović - Marko Stanić
Kolja - Nikola Bulatović*
Vera Lebedova - Jasmina Ivanišević*
Oficir - Dejan Jakšić
Cigani, gosti kod Nastasje Filipovne, Rogožinova družina - Ljubiša Opacić, Jovan Malešević, Tatjana Danilović, Nataša Danilović, Tanja Divnić
Premijera sreda, 22. novembar 1995.

O predstavi
Glavni zadatak: karakter idiota. Kako ga razviti. Evo u čemu je glavna misao romana. Kako se u tome liku odražava Rusija. Svet što se moglo razviti u knezu, pokopano je. I zato ce biti dovoljno ukazati oprezno na knezu u akciji (...)
Stvarnost je iznad svega. Istina, moguće je na hiljadu načina gledati na stvarnost. Proročanstvo je fantastična stvarnost. Možda je idiot kao čovek stvarniji nego što izgleda (...)
Stvarnost se ne iscrpljuje postojećim: najveći deo stvarnosti postoji u obliku tajne (...)
(iz arhiva F. M. Dostojevskog o ”Idiotu”)
”šta može za mene biti fantastičnije od stvarnosti?”
Mene nazivaju psihologom: to nije tačno, ja sam realista u višem smislu reči, tj. ja slikam svu sudbinu čovekove duše.
(zapisi iz beležnice F. M. Dostojevskog)
Prođite pored nas i oprostite nam našu sreću - ta rečenica iz predstave ”Idiot” koju Nebojša Dugalić izgovara s najnemirnijim mirom i bolesno čistom savešću, jeste, možda, najsnažniji signal učučen čovevecnosti. Jer pred onima kojih nema ili koji će, kao mlađi Ipolit, tek biti izuzeti iz životnog šara, svaka sreća mora se pitati nad svojom ispravnošću. Sa bremenom te ogromne umetničke i ljudske odgovornosti, Nebojša Dugalić kreće da oživi kneza Miškina, da njegovu utopijsku čistotu učini mogućom, da njima potre zlo, nemoral i lažna osećanja. Dugalić to čini snagom svoje krhkosti. Galame stišava finoćom i diskrecijom, ljubav dobija odričući se od nje, on vidi ono što drugi ne vide pa zato i ne bira ono što bi drugi, već što bi sam hteo. Nasuprot toj gospodstvenoj i opojnoj Dugalićevoj tananosti, huji i grmi Rogožin Tihomira Arsića, Rogožin s glavom uzavrelom od strasti, strasti koja nema vremena ni morala, ali kojoj ne manjka emocija. Taj siloviti Rogožin Tihomira Arsića, možda najstvarniji vinovnik komada, postaće paradigma jednog zbrzanog, muškog vremena kojem prekonoćno bogatstvo i sila odnose šalu i ljubav. Takvog Rogožina poželeo bi svaki Dostojevski. Kao inspiracija muških fantazija i ženskih mora, Ivana Žigon će od samog početka, pa i onda kad nije na sceni, svu energiju drame držati pod pretnjom nepogode i oluje iz Nastasjinih haljina. Ali će, u ime nesvesne odmazde, očajna što bivajući svačija ustvari biva ničija, podgrevati nade okolnih nesrećkovića. Nagadajući žanr Nastasjine tuge, Ivana Žigon varira od Koštaninog kontroverznog odricanja do mangupluka Blize Dulitl. Njena apsolutna sceničnost i ženstvena superiornost s kojima se kreće kroz predele Dostojevskog, daju joj za pravo da iskuša još ko zna koja umeća. Jer ona će sigurno, još dugo biti poželjna Nastasja Filipovna. Ako smo i sumnjali da nam još samo Dostojevski fali, postideće nas Sergej Trifunovć, tanki, bledi momak u košulji Ipolita. Glumčina iz čijeg lika će zacvileti mnoge osujećene mladosti. Gospodin Marko Nikolić u ulozi Lebedeva i Slavka Jerinia kao Japancina, izvanredno su se nosili sa jakom, mladom konkurencijom. Gotovo moderna, devojački beskrupulozna je Aglaja Daniele Kuzmanović Pavlović. I ne samo oni... Kompletan ansambl pod preciznim vodstvom Steve Žigona, impresivna scenografija Borisa Maksimovića, muzika Petra Antonovića, kostim Božane Jovanović, doprineli su monumentalnosti predstave. Šta je bilo, bilo je, ali Stevo Žigon je još uvek majstor režije.
Branka Krilovic, Dnevnik TV BGD
O reditelju...
Stevo Žigon (1926), glumac i reditelj, pedeset godina je prisutan na našim scenama. Njegov glumački opus, obiman i raznovrstan, zasnovan je na preciznom psihološkom portretisanju i nijansiranju složenih karaktera. Najznačajnija ostvarenja kao glumac, postigao je na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu, kao i u brojnim ulogama na filmu, radiju i televiziji. Žigonovo pronicanje u tanane slojeve komplikovanih karaktera odlikuje se, takođe, i intelektualnim pristupom i modernim senzibilitetom.
Kao reditelj, Žigon u predstavama insistira na kontrapunktiranju literalne i scenske igre, pri čemu posebnu pažnju pridaje značaju glumačke ekspresije.

Nazad