Bal pod maskama
(Narodno pozorište - Velika scena)

Đuzepe Verdi
Bal Pod Maskama

Opera u tri čina (pet slika)
Libreto po Skribu, napisao Antonio Soma
Praizvedba u Rimu, 17. Februara 1859.
Dirigent: Bojan Suđić
Reditelj: Božidar Đurović
Scenograf: Aleksandar Zlatović
Kostimograf: Ljiljana Orlić
Autor scenskog pokreta: Ferid Karajica K. G.

Lica:
Rikardo, grof od Varvika guverner države Boston - Dušan Plazinić, Janko Sinadinović
Renato, njegov sekretar - Niko Isakov K. G., Nikola Mitić
Amelija, Renatova supruga - Katarina Jovanović K. G.,Višnja Pavlović-Drakulić
Oskar, guvererov paž - Sofija Pižurica, Gordana Tomić
Ulrika, vračara - Jelena Vlahović, Nataša Jović-Trivić
Silvano, vojnik u službi Rikardovoj - Miodrag Matić, Aleksandar Stamatović
Samuel Vuk Matić, Goran Krneta
Zaverenici protiv Rikarda
Tom - Dragoljub Bajić, Sveto Kastratović
Sudija - Aleksandar Dojković, Igor Matvejev
Amelijin sluga - Boris Babik, Darko Đordević
Poslanici, oficiri, zaverenici, vojnici, mornari, žene i narod kod Ulrike, gosti na balu.
Događa se u Bostonu, krajem XVII veka.
Učestvuju orkestar i hor opere Narodnog pozorišta.
Premijera, subota, 22. januara 2005.
Velika scena

O predstavi...
Opera Bal pod maskama spada među napopularnije opere Đuzepea Verdija. Muzika opere je upravo u svakom taktu inspirisana, melodijska invencija neiscrpna, majstorstvo autora u ubedljivom i jezgrovitom muzičkom slikanju radnje i scene nedostižno.
Konstantin Vinaver
Kao i svuda u svetu, i u nas je ”Bal pod maskama” postavljen na dobre osnove dubinskim raščitavanjem partiture i pravim rediteljskim radom. Čestitke zato treba uputiti dirigentu Bojanu Suđiću i reditelju Božidaru Đuroviću, ali pre svih pevačima. Odavno se na našoj sceni nije videlo toliko dramske produbljenosti i pevanja na gornjim granicama pevačkih mogućnosti. U nizu onih koji su ostvarili najbolje role poslednjih godina, najpre treba spomenuti Katarinu Jvanović u ulozi Amelije i Sofiju Pižuricu koja je kao paž bila efektna i dopadljiva.
Aleksandar Gatalica, Večernje novosti, Beograd 24. 01. 2005.
Iskusna palica dirigenta Bojana Suđica bila je nepogrešiv svetionik u komunikaciji pevača i svirača. Zvuk orkestra autentično je nagoveštavao ili pak dočaravao dešavanja na sceni, sa lakoćom se transformišući iz lirskih vapaja u skercozne pošalice ili zlokobne nagoveštaje tragicne sudbine. (...)
Samouverena i scenski nesputana Ulrika Jelene Vlahović, a sledeće večeri i adekvatnog zloslutnog tembra - Nataša Jovic-Trivić. Rikardo Dušana Plazinića, plemenio je scenskom pojavom i lepim toplim glasom (sve suverenijim tokom predstave), a Janko Sinadinović je pevao iskusno i pouzdano. Niko Isakov kao Renato i Katarina Jovanović u ulozi Amelije, duboko dirljivo pevali su u prvoj slici trećeg čina, učinivši taj trenutak ljubavne tragike istinski uzvišenim.
A naredne veceri, doajeni beogradske opere, Nikola Mitić i Višnja Pavlovic-Drakulić ganuli su mudrošću iskustva. Šarmantan je bio Oskar Gordane Tomić, dok su basovi ”zaverenici” otkrili snažan potencijal. Ipak, istinska zvezda obe večeri bila je mlada Sofija Pižurica, čiji je paž oskara predstavljao uzor belkanto stila, a lepršavost scenskih kretnji i ozbiljno glumačko nadahnuće samo su potvrdili osebujan operski talenat iz kojeg se, ukoliko bude brižno negovan, smeše zvezdane perspektive.
Maja Smiljanic-Radić, Politika, Beograd 25.01.2005.

Nazad